Čovek koji se opasno zamerio Piksiju: Ima da ih kunem dok sam živ...

Nekadašnji fudbaler, a sada analitičar Rade Bogdanović otkrio je nepoznate detalje iz svoje karijere koja je bila i više nego živopisna.

U poslednje vreme je dežurni kritičar fudbalske reprezentacije Srbije i selektora Dragana Stojkovića Piksija, a sada se podsetio svog fudbalskog puta gde se suočio sa mnogim izazovima.

Rođen je 1970. u Sarajevu, a upravo je sve krenulo od Željezničara. Posle mlađih selekcija, deo prvog tima je bio od 1988. do ratne 1992. godine.

- Goran Gutalj i ja smo bili prvi fudbaleri koji su napustili Sarajevo 1992. godine u vojnom avionu, u krilu doktorice koja je radila na VMA u Sarajevu, a sad radi ovde u Beogradu. Ona nas je sela u krilo obojicu i rekla da smo mi njeni sinovi, tako nas je izvukla iz ratnog Sarajeva. Posle su došli i ostali - rekao je Bogdanović u emisiji "Majstorija".

Po dolasku u Beograd, Bogdanović je trenirao sa Partizanom, pre nego što se zaputio u Južnu Koreju, gde je obukao dres Pohanga.

- Mi smo došli šuplji, ne zna se sa koje strane. Prazni džepovi, samo su ti noge nada. Čak nije ni glava. Samo su ti noge nada da uspeš. Trenirali u Partizanu, posle su se priključili i drugi drugari, koji su izlazili iz Sarajeva. Ja sam posle 20 dana dobio ponudu iz Južne Koreje i to sam prihvatio da idem. Toliko je bila dobra finansijski u tom momentu, da sam mogao da obezbedim porodicu, sestru... Mogli smo sa tim novcem svi da izguramo jedno deset godina rata. A i želeo sam da odem što dalje od rata.

- Sa 100 maraka sam krenuo za Koreju. Išli smo Beograd - Beč, Beč - Amsterdam, pa dalje, i kupili smo neke žvake. Tako da mi je ostalo tačno 82 marke. Ja sam nam kupio žvake, a Goran je imao više para i platio nam je sobu na amsterdamskom aerodromu. To nije bio početak od nule, nego iz minusa. Ja sam imao u Sarajevu dugove par hiljada maraka stricu. U Beogradu ujaku. Jedno šest, sedam hiljada sam bio u minusu. Da sam bar bio na nuli... Ali brzo se to rešilo. - Brzo sam se prilagodio Koreji, iako je to bio drugi svet. Jako brzo sam se uklopio. Zadržao sam ono što je valjalo od kuće, a ono što nije nisam, već sam prihvatao njihovo što sam video da je dobro. Najbolje da ću da ponesem sve iz Sarajeva i da ja njih tamo učim kako treba da se živi.

Za Pohang je igrao od 1992. do 1996. Četiri godine su bile dovoljne da ga proglase najboljim igračem decenije u tom klubu.

- Mislim da je to bila 2014, za 40. godišnjicu kluba, kada su me pozvali da mi uruče to priznanje za najboljeg igrača u razdoblju od 1990. do 2000. godine. I uklesali mi sliku u stadion. Na to sam najviše ponosan. Zato što je četvrta od osnivanja fudbalskog kluba. Setili su me se nakon toliko godina od odlaska. Jedan jako lep period sam proveo u Koreji. Mnogo od njih sam naučio. Pre svega poštovanje. Moraš da poštuješ ljude, obaveze, da budeš disciplinovan. Korejci su neviđena nacija.

Bogdanović je deo karijere proveo i u Nemačkoj. Igranje za Verder iz Bremena pamti i po jednom nemilom događaju.

- Bio je 13. decembra 2000. U Roštoku utakmica. Korner je bio i ja se pripremam za taj centaršut. U jednom momentu se okrenem, onaj Agali leži, igrači se okupljaju, i golman sa linije trči, preskače igrače, gura i direktno na mene sa obe ruke me udari u grudi. Ja kako sam padao, napravio sam grešku, pljunuo sam ga. Kad sam pljunuo Nemca, ja sam znao da sam svoje odradio. Sklonili su me na tribine 16 meseci, nisu mi dali da pipnem loptu. To je jednostavno nesreća bila. Nije trebalo da ga pljunem. Napravio sam grešku, mada mi sa ove tačke gledišta nije žao.

Pre Verdera je branio boje Atletiko Madrida, čiji dres je obukao 1997. A upravo je njegov transfer bio deo velikih malverzacija koje su Jorgandžije tada pravile.

- Atletiko se ogrešio o mene. To što su mi uradili, ima da ih kunem dok sam živ. Prvo su moj transfer iskoristili da operu 25.000.000 maraka. To je utvrdio sud, osuđeni su mnogi zbog toga. Bila je to svetska prevara. Šta je Hesus Hil radio? Imao je firmu, preko koje je ispumpavao novac iz kluba, pa su oni plaćali transfere. A u stvari plaćali igrače na crno. To je dokazano na sudu, jedan kroz jedan. Među tim prevarama našao se i moj transfer. Drugo, došao sam, ćutao, radio. Imaš Vijerija koji nema koga nije maltretirao, razvaljivao vrata, nema šta nije radio u tom periodu. Razne prevare posle i sa Sakijem, ma ludilo... On je bio tad plaćen 27, 28.000.000 maraka i moglo mu se. Ali ja sam na devet utakmica šest golova dao. Tačno kad on nije igrao, ja sam koristio šansu. - I onda 15. januara 1998. u Valjadolidu sam se povredio, uzeli su mi licencu da dovedu drugog igrača i tu je došlo do raskola. Jer je doktor rekao da ću pauzirati šest meseci, a ja sam se oporavio za 17, 18 dana. Ogrešili su se. Ko zna kojim bi putem to išlo dalje. Posle su me pozajmili Verderu, pa su hteli da me vrate, kad je krenuo raspad... U jednom momentu nisu imali napadača, sve su rasprodali. Za šest meseci su ispali iz lige. Ali mi ih nije žao.

Bonus video:

(Espreso sport/Majstorija)